Što raditi u vrijeme izolacije? Kako kvalitetno ispuniti svoje vrijeme i ohrabriti sebe ali i ljude oko sebe? Mnogo je načina o tome kako ispunjavate vaše vrijeme, a koje nam svakodnevno šaljete. 

Ismira Mašić, dugogodišnja volonterka i vršnjačka edukatorica Nadbiskupijskog centra za pastoral mladih Ivan Pavao II. odlučila je s nama podijeliti svoje razmišljanje koje prenosimo u cijelosti. 

Udaljili smo se. Jel’ da?! I jedni od drugih, a i od sebe samih. Trčimo svaki dan, žurimo negdje ne bili smo bili u korak s vremenom, a opet kasnimo. Ne stižemo se pomoliti i
zahvaliti Bogu za sve blagodati koje imamo.

-Biće vremena. Sutra ću. Večeras me nešto boli glava.

A tako smo proždrljivi, sebični smo, ali mi za sebe kažemo da smo ambiciozni. Koliko god da imamo, mi hoćemo još i još i još. Nije to pogrešno, ali je pogrešno daviti se janjetinom dok kroz prozor gledamo migranta kako umače kiflom u paštetu. Pogrešno je gurati onog dedu u tramvaju. Pogrešno je smijati se Damiru što nema original tene ili što
nema najnoviji telefon. Koliko puta ste se iskreno obradovali nečijem uspjehu?! Iskreno se obradovali?! A da pri tome niste misliti da ste vi zakinuti ili da ste vi zaslužili da budete na
njegovom mjestu?! Nećemo mi imati manje samo zato što neko ima više. I nećemo mi imati to više, ako neko ima manje. Gdje si se to izgubio čovječe?!

Nervozni smo, lako planemo, ne usuđujemo se priznati da smo mi pogriješili. Zaboravili smo se izvinjavati. Zaboravili smo se zahvaljivati, svaki dan. Ne stižemo razgovarati s roditeljima, prijatelje ne slušamo, važno nam je da mi ispričamo svoje probleme. Ne stižemo pitati jedni druge kako smo i možemo li pomoći. Nekad i upitamo, ali nismo spremni da čujemo, dosta je nama naših briga.

-A i biće bolje, ne sekiraj se, proći će.

Rijetko kad nam i odgovore: a evo, dobro je, žurim. Zovi na kafu. Ja, ja. I tako, svaki dan jurimo i osvajamo svijet. Samo što smo prazni. Neugodno nam je u našoj koži. Puno toga se naboralo ispod prsa. Nismo odavno, onako sami sa sobom, u četiri zida, očijukali.

Sad smo zatvoreni danima. Neki sami, neki sa porodicama, neki sa cimerima. Neobično nam je. I teško nam je, istina. Sve se nekako preko noći promijenilo, a mislili smo da sve imamo pod kontrolom. Imali smo planove, zakazali smo letove, a sad eto sve moramo otkazati. Pa šta! Zakazat ćemo ponovo. Ne paničarimo. Hajmo pokušati misliti pozitivno.

Davno sam, još kad sam bila mala pročitala: Bog nam nikada neće dati više nego što možemo podnijeti. Bilo je teško i kad je nena Behija umrla, pa djed Hasan, pa nena Fatima,  pa amiđa Edhem. Bilo je teško kad se mama razboljela. I kad sam prvi put raskinula s momkom. Bilo je teško kad se Senka naljutila na mene i kad više nismo imale o čemu pričati.
Trebala sam joj biti kuma, a Senka se udala prije dvije godine. Ja sam saznala preko Facebook-a i lajkala joj sliku. Sjećam se i kako sam danima plakala kad sam prvi put pala ispit. I kad se Stipe ubio. Ma bilo je tih dana kad je bilo teško i kad nisam htjela izaći iz kuće.

Pa su prošli. A i da Bog čovjeku neku snagu. A i ja sam iz svega izašla jača, zrelija, bolja. Bolja sebi i bolja drugima. Ali trebalo je stati, usporiti.
Sad svi imamo priliku da usporimo. Ma koliko da nam se činilo teško, trebamo povući kočnicu, jer svijet jeste. Svijet je stao da se malo odmori. Čini mi se kako je ovo prilika da se preispitamo, da se okrenemo ka onim malim, istinskim vrijednostima na koje smo zaboravili. Da se okrenemo jedni drugima, da se saslušamo, da se izvinimo. Prilika da vrijeme provedemo sa starim roditeljima kojima stalno odgađamo zbog posla, putovanja, party-a.

Prilika da provedemo više vremena sa našom djecom. Da im pokažemo kako smo se mi nekada igrali gradova i sela. Prilika da se sjetimo onih koje smo zaboravili, jer smo imali vremena samo za sebe. Prilika da se pomolimo Bogu, jer sad imamo vremena. Ne čeka nas niko u gradu. Večeras nema svirke. Neke stvari su otkazane, ali nekima stvarima je pružena prilika. Nemojte tražiti izgovore. Pronađite motivaciju u sebi, u vjeri, u ljubavi, u nadi. A kad sve ovo prođe, a proći će, ponovo ćemo se moći šetati Vilsonovim i ispijati kafe u baštama. Otvorit će se pozorišta, kina, restorani. Ponovo će se zakazati koncerti I fudbalski mečevi. I ponovo ćemo moći zagrliti one koji nam nedostaju.

Do tada, grlite ih mislima, jer kako Skender Kulenović kaže, i oni odsutni u jednom trenutku mogu biti prisutni, prisutniji nego prisutni. Sjetite ih se u molitvama. I nemojte zaboraviti ono što te naučili. Sva teška vremena iznjedre nešto dobro.

Pomolimo se za sve nas, čuvajmo jedni druge, ohrabrujmo se. Budimo odgovorni, ostanimo kod kuće, ako tako možemo spasiti druge. Ne budimo sebični. Suzdržimo se. Pomozimo onima kojima je pomoć potrebna. I ne gubimo vjeru i nadu. Bolje sutra će doći, ali hajmo onda i mi tom boljem sutra bolji doći.

Vjera i nada su same po sebi sreća, možda i najveće koje nam ovaj svijet može dati.

Ismira Mašić

Twitter